Predlažemo da se u članu 7. Zakona o zaštiti životne sredine doda novi stav ( stav 2.) – svi dalji predlozi se odnose na članove istog zakona:
„Opštine su dužne da u roku od ........ ( upisati broj) meseci od donošenja ovog Zakona donesu pravna akta kojima će se stvoriti institucionalne mehanizme za ostvarivanje prava koje udruženja građana koja se bave zaštitom životne sredine imaju po Arhuskoj konvenciji.“
OBRAZLOŽENJE:
Ekološki pokret Odžaka je u ranijem periodu postavio pitanje ondašnjem Ministarstvu zaštite životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja ( Oliveru Duliću) na koji način udruženja građana koja se bave zaštitom životne sredine u svojim lokalnim zajednicama mogu ostvariti pravo iz člana 7. Zakona o zaštiti životne sredine da „ učestvuju u postupku donošenja odluka u skladu sa zakonom“ ( ovo je jedan od tri stuba Arhuske konvencije) i dobili smo odgovor da treba da se pozovemo na član 7. Zakona o zaštiti životne sredine. Ovakvim odgovorom se vrtimo u krug. Zakonodavac treba da obaveže lokalne zajednice da u razumnom roku donesu pravna akta kojima će lokalna zajednica priznati registrovanim udruženjima koja se bave zaštitom životne sredine prava koja im pruža Arhuska konvencija
( prava na informacije, pravo da učestvuju u postupku donošenju odluka i pravo na pravnu zaštitu). Bez ovih pravnih akata, kojim bi se stvorili institucionalni mehanizmi za ostvarivanje prava iz Arhuske konvencije, ta prava su samo fakultativna, virtuelna, na dohvat ruke , ali daleka, teoretsko pravo - a u praksi ga nemate , prava u oblacima,...
Arhus centar Kragujevac i Stalna konferencija gradova i opština su dali dva modela pravnih akata za praktičnu primenu Arhuske konvencije i Ekološki pokret Odžaka smatra da su ovi modeli primereni za ostvarivanje prava koja im pruža Arhuska konvencija i da se njima stvaraju institucionalni mehanizmi za ostvarivanje tih prava. Takve ili slične odluke trebalo bi u tačno određenom roku da donesu SVE opštine u Srbiji, a to se može postići dodavanjem novog stava članu 7. Zakona o zaštiti životne sredine.
Predlažemo da se članu 78. dodaju stavovi 3. i 4. :
„Nepružanje pravovremenih informacija u propisanim rokovima predstavlja krivično delo odgovornog lica ( aleternativa: prekršaj odgovornog lica).
„ Odgovorno lice u Republici Srbiji za pružanje informacija je ..............., u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini ...................., a u opštinama...........................“
OBRAZLOŽENJE:
Pošto do sada nije bila predviđena odgovornost nadležnog lica, korišćeno je „fiskultura“ za izbegavanje dobijanja pravovremenih informacija korišćenjem institucije „ćutanje administracije“. Namerno izbegavanje davanja informacija treba da bude kažnjivo, pogotovo što u članu 79. nije predviđeno pravo na žalbu i kome se žalba upućuje. Stavom 4. preciziralo bi se ko je odgovorno lice.U Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja predviđeno je da u slučaju nedobijanja pravovremenog odgovora postoji pravo žalbe ( zbog „ćutanja administracije“ ) i precizirano je kome se žalba upućuje.
Predlažemo da se stavu 1. i 2. rokovi za dostavu informacije skrate na 15 i 40 dana.
OBRAZLOŽENJE:
Rokovi treba da budu isti kao u Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja jer su i ovo informacije od javnog značaja ( član 16. stav 1. i 3. Zakona o slobodnom prtistupu informacijama od javnog značaja )
Predlažemo da se u članu 79. , posle stava 3. doda stav 4:
„Ovu taksu ne plaćaju udruženja građana koja se bave zaštitom životne sredine“
OBRAZLOŽENJE:
Po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja predviđeno je da udruženja koja se bave zaštitom životne sredine informacije od javnog značaja, a ovo jesu infornmacije od javnog značaja, dobijaju besplatno ( videti član 17. stav 4. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja) , pa bi , bez ove dopune, ova dva zakona bili u suprotnosti. Informacija od javnog značaja po definiciji „ jeste informacija kojom raspolaže organ javne vlasti, nastala u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti, sadržana u određenom dokumentu, a odnosi se na sve ono o čemu javnost ima opravdan interes da zna“.
Sledstveno prethodnom predlogu stav 4. bi postao stav 5. , a iza stava 5. bi trebalo dodati stav 6:
Ako organ vlasti na zahtev ne odgovori u roku, tražilac može uložiti žalbu ................... ( upisati kome), osim u slučajevima utvrđenim ovim zakonom u članu 80.
OBRAZLOŽENJE:
Ovakva odredba postoji u Zakonu o slobnodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Ako u Zakonu o zaštiti životne sredine nije propisano kome se upućuje žalba ( ministru, povereniku,...) , kršenje obaveze o davanju informacija će biti masovno i neće postojati put za sprečavanje ove pojave. Ovaj član i predložena dopuna prethodnog člana za kažnjavanje odgovornog lica sprečila bi izbegavanje davanja odgovora, odnosno „ćutanje administracije“.
U odeljku VIII NADZOR predvideti mogućnost da zainteresovani članovi registrovanih organizacija koje se bave zaštitom životne sredine mogu da postanu neka vrsta pomoćnika inspektorima u vidu komunalnih saradnika posle odgovarajuće obuke.
Isto tako zakonom bi trebalo definisati ulogu i prava komunalnih saradnika.
OBRAZLOŽENJE:
Rad komunalnih inspektora je , opšta je ocena, slab, a opravdanje je da ih ima malo i da ne mogu da stignu na sve strane. Zbog slabog učinka prišlo se osnivanju komunalne policije . Omogućavanjem da zainteresovani članovi postanu neka vrsta pomoćnih inspektora svakako bi doprinela da se mreža „kontrolora“ proširi i kontrola zagađivača bude efikasnija. Trebalo bi propisati da se izvrši neka kraća obuka i zakonom regulisati prava tih komunalnih pomoćnika. Naravno, pomoćnici bi imali ograničena prava, ali zbog brojnosti bi mogli da pruže značajnu pomoć zvaničnim inspekcijskim organima.
U odeljku „KAZNENE ODREDBE“ predvideti odgovarajuću kaznu za odgovorno lice za nepružanje traženih informacija ( kazna za predloženi novi stav 6. člana79. ) i ostala krivična i prekršajna dela.
OBRAZLOŽENJE:
Do sada je bila praksa da za državne službenike u zakonima uglavnom nikada nije predviđena kazna , sem za zloupotrebu službenog položaja. Mnogo je opasnija zloupotreba u smislu nečinjenja, jer se tim ( ne)činom često može načiniti mnogo veća šteta nego činjenjem. Nesavesnim radom inspektora i „zatvaranjem očiju“ pred očiglednim kršenjem zakona , odgovorna lica mogu dozvoliti veliku štetu i da za takav nesavestan rad redovno primaju platu.
Kazne treba predvideti od novčanih do gubljenja posla.
Do sada su državni službenici bili zaštićeni kao beli medvedi. Prvo se „ide“ na opciju da se tražilac neće žaliti, a ako se žali, računa se da će postupak pred Poverenikom za informacije od javnog značaja (jer je tu jedina mogućnost žalbe ako se pozovete na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja) trajati najmanje godinu i po dana – kada tražena informacija praktično više ništa ne vredi. Mogućnost razvlačenja postupka i nepostojanje zaprećene kazne za državne službenike u praksi obesmišljavaju pravo na dobijanje (ekološke) informacije.
Zakon bez kaznenih odredbi i za državne službenike i nije zakon .
